Situationship se danas često predstavlja kao moderna faza. Nešto prolazno, nešto normalno, gotovo očekivano. Kao da je neobaveznost znak emocionalne zrelosti, a ne konfuzije. Međutim, istina je drugačija. Situationship rijetko govori o tome da ne znaš šta želiš. Mnogo češće govori o tome šta se bojiš da tražiš.
Postoje odnosi koji nikada ne dobiju ime. Nema početka koji se obilježava, nema kraja koji se priznaje. Samo poruke koje stižu kasno, susreti koji se ne planiraju unaprijed i tišina koja traje taman toliko da se zapitaš :“Da li sam ja ovo umislila?”
Zašto pristaješ na odnos bez imena?
Lakše je ostati u nečemu što nema definiciju nego jasno izgovoriti: “Želim te.”Lakše je prihvatiti polovičnu prisutnost nego rizikovati odbijanje.U takvim odnosima nema pravila, ali ima stalne budnosti. Analiziraš poruke, ton, vrijeme odgovora. Paziš da ne budeš „previše“, da ne tražiš „prebrzo“, da ostaneš „opuštena“. Kao da emocije moraš držati pod kontrolom da bi bile prihvatljive.
Situationship tada ne postaje prostor slobode, nego prostor samokontrole.
Emocije ne nestaju zato što odnos nema ime
Iako sebi govoriš da nemaš pravo na očekivanja, jer „ništa nije definisano“, tijelo ne funkcioniše po tim pravilima. Emocije se ne gase zato što odnos nema etiketu. Naprotiv, često postaju jače jer su neizgovorene.
U takvim odnosima najčešće ostaješ onda kada:
- se bojiš odbijanja
- nisi navikla tražiti više
- naučila si da je pažnja nešto što dolazi povremeno, ne konstantno
- vjeruješ da će se stvari same od sebe „posložiti“ ako budeš dovoljno strpljiva
Situationship tada prestaje govoriti o drugoj osobi, a počinje govoriti o tebi.
Šta ti situationship zapravo pokazuje?
On ne pokazuje ko je on. Pokazuje šta ti još uvijek opravdavaš.
Pokazuje granice koje nisi postavila, pitanja koja nisi izgovorila naglas i potrebe koje si umanjila da bi ostala prisutna. Kao da je manje sigurnije od praznine. Ali praznina barem ne glumi bliskost. Problem nije u tome što neko ne zna šta želi. Problem nastaje onda kada ti znaš, ali ćutiš, iz straha da ćeš izgubiti i ovo malo što imaš. Kao da je nejasno bolje od odsutnog.
Istina je jednostavna, i pomalo neugodna: ono što je zaista tvoje, neće zahtijevati da stalno preispituješ gdje stojiš. Neće tražiti da budeš tiša, strpljivija ili manja nego što jesi. Situationship nije faza koju svi moraju proći. On je signal. Ogledalo. Poziv da se zapitaš ne zašto neko ne ostaje, nego zašto ti ostaješ tamo gdje nisi izabrana do kraja.
I najvažnije, nije slabost željeti jasnoću. Nije previše tražiti prisutnost. Previše je ostajati u odnosima u kojima stalno moraš nagađati.
Autorka: Tamara Petković
